Opis
Pripovedač ovih redova, Đevđir, kako se na društvenim mrežama dugo potpisivao Nenad Stanković, ispisuje i oblikuje, svedoči svet u kome je sve mutno, providno i moguće; svet u kome je sve u dinamičnom, neharmoničnom pokretu: sve zuji, šišti, varniči, tinja, koprca, budi se…reži, ujeda, guta, ali i raste, teši i razume…Sugestivan i intrigantan, u izrazu dubok i slojevit, svedok haotične stvarnosti, apokaliptično stanje sveta beleži fragmentarno, a celovito. Pronicljiv i senzibilan, silovit i nežan, ironičan i utešan, sav u kontrastima reči i slika koje se na čitaoca sruče kao kiša, kao grad, kao kakva velika oluja u kojoj se sve savija, ruši, škripi, da bi, ipak, negde, na kraju prosinuo neki sunčani proplanak, neka žuta boja, šumni predeo, kao protivteža, i kao izbavljenje, ovaj nas rukopis krepi.
Pred nama: svet se propran u đevđiru cedi, i otvara pitanja, šta je stvarno život: ono što je oteklo ili ovo što, probrano, ostaje, štrči, grebe, raduje, podseća?
Na kraju ono najvažnije: pisac ove knjige, pripovedajući iz jedne geografske tačke, iz jednog vremenskog čvora, ne samo da sanja, nego i dotiče hiperborejske predele. I donosi svežinu.
Марио Марко –
Лагано клизи Ђевђирово перо, а речи засецају меку кртину те неке носталгије, полусировог битисања, излапелих снова; мало би да се смејеш, па би мало да само поћутиш, мало се порадујеш, па мало псујеш и све тако. Ђевђир погађа у јоту нешто што си већ некад осетио, видео, чуо, кушао, али као да си заборавио. Ђевђир крчи клише приповедања. У једној великој причи-реченици (усудио бих се назвати је – приченица) извући ће из тривијалног оно духовно, из једноставног оно суптилно, из неживог оно најживље.
Читајте, поклањајте, цитирајте.