Dnevnik sumatraiste

Sandinista – knjiga koja se grli

Posted On 1 маја, 2022 at 12:52 am by / No Comments

Dragan Bošković je učeni pesnik, a lepota je i u finoći kojom on obrađuje svu tu građu, nesumnjivo se pokazujući kao jedan od najboljih savremenih srpskih književnika uopšte.

Mnogo je toga ovde za pohvaliti. Pre svega tu je sama knjiga, troknjižje od tri odlične poeme, tu je takođe mlad izdavač koji će izgleda samo probranu poeziju objavljivati, jer već znam šta im je još u najavi. Tu ja takođe i specifičan dizajn knjige jer su ovde poeme objavljene crvenim slovima kao „tri crvene poeme“ po želji autora. Napokon, Dragan Bošković me je po drugi put naterao da zaspim sa njegovom knjigom pozije, ne od dosade, nego jer sam želeo da mi ta knjiga bude blizu, da je prelistavam i prosto zagrlim ponekad.

Prvi put se to desilo sa knjigom The Clash, nešto kasnije Bošković je napisao i knjigu Ave Maria, za koju sam tada rekao da je u odnosu na prethodnu kao „Stražilovo“ u odnosu na Liriku Itake. Između je bilo još knjiga ali čini se da tek sada Bošković završava taj ciklus i piše svoj „Lament nad Beogradom“.

Nema tu nekih bitnih poetičkih novina. Bošković ostaje onaj kakav je bio. Žao mi je što ranije nisam primetio sličnost njegove poezije sa Vojislavom Karanovićem jer tu je zapravo sve isto sem samog glasa. Karanović piše kataleptone devedesetih, a Bošković je horski pesnik. I to je to. Plus koja decenija istorije više. Obojica imaju taj otklon od svog dela, Vojislav kroz ono „poezija nastaje“, kao da se to pesnika i ne tiče, a Bošković kroz „kad bih bio pesnik“, kao da ne znam ko piše ove pesme.

Nego da se vratim na paralelu sa „Lamentom“. Ta poema Crnjanskog, formalno i izvedbeno i, ako pravo hoćete, vitalno, seksualno, elementarno, je ispod „Stražilova“. Ono što je čini superiornijom je njena jezička eksplozivnost, mnogojezičnost. Tu je vavilonski problem rešen. U prvoj od tri poeme ove knjige (a samo o njoj ću i pričati) „Slovenija“, Bošković osim, što je i ranije bilo, povremenih ubacivanja engleskog koristi i slovenački. Komešanje ova tri jezika, ali tako da čitalac ni na trenutak ne pomisli da pesma nije napisana na srpskom i samo na srpskom, daje ovde potrebnu magiju koju postiže Crnjanski. Nego, nije Crnjanski jedini tu, tu su svi pesnici koje smo Dragan i ja izmenjivali već godinama, tu nađem i ponešto svoje, ali nađem i mnogo toga što nikada nisam čuo niti znam. Poezija ovde premošćava, ne samo te jezike, već i ukuse. Jer, vrlo bih lako razumeo da se nekome ne dopadnu neke stvari koje sam ja u poslednje vreme napisao ili da im se ne dopadnu neki pesnici kojih je ovde Bošković još kako svestan, kao da se i meni ne dopadne nešto što je ovde Bošković implementirao.

Ipak ne mogu razumeti da se nekome ovo ne dopadne pošto su himničko-elegijski ton koji Bošković ovde uzima i njegova zrela i zdravorazumska persona zapravo ono što se od poezije samo u njenim najboljim trenucima može očekivati. Ovo je u pravom smislu praznik zvuka.

Istovremeno, ovo je i autobiografsko delo. Neću uzimati ovde u obzir zašto Slovenija i šta on vidi u Sloveniji što ja možda ne vidim. Je li to nešto sasvim privatno ili neka opšteslovenska veza za koju je Slovenija samo najmanji sadržalac, „deminutiv slovenske tuge“. To je nebitno. Spoj kao spoj. Slovenija, smrt književnosti, ja, moj život takav kakav je, i to je to.

Autobiografija je u konkretnim podacima, o Ivi koji umire od sedam metastaza, brat njegove majke. Autobiografsko je u godinama koje je pesnik dosegao pa ne može više da bude ni Rembo ni Kiš.

Auobiografija počinje u godinama kada su svi tvoji heroji mrtvi, pa sada moraš da živiš neki novi život za koji nemaš nikakve uzore. Autobiografija je Biblija za starce.

Neću ovde citirati Boškovićeve stihove, jer bih onda morao citirati sve. Gotovo u svakom stihu mogu naći odraz nekog velikog pesnika, znanog i neznanog, od Hristića („ukus limuna na suvom jeziku…”), preko Karanovića („I ova pesma nastaje“), uvek prisutnog Crnjanskog („I tod, der Tod, i večnost“), pa do gotovo opskurnih pesnika. Besmisleno bi bilo izdvajati takve detalje jer Bošković svakako jeste učeni pesnik i svakako njegova poezija računa sa tim. Lepota je, međutim, u finoći kojom on obrađuje svu tu građu, nedvojbeno se pokazujući kao jedan od najboljih savremenih srpskih književnika uopšte.

Izvor: Politika, kulturni dodatak od 30. 4. 2022.

Autor Nikola Živanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.