Sumatra

Sagledavanjem piščevog dela u celini jasno je uočljivo da je prozni izraz njegovo spisateljsko opredeljenje, ali je, po svemu sudeći, poezija polazna stvaralačka nit koja će Milorada Pavića pratiti i u pisanju proznih dela. Postavlja se pitanje na kojim poetičkim izvorištima Pavić stvara svoju poeziju i kako će ovo usmerenje vlastite poetike uticati na dalji tok autorovog delanja u svetu književnosti. Vizantijska duhovnost, kao jedno poetičko izvorište, zauzima značajno mesto u poetici navedenih knjiga, a njeno prisustvo moguće je uočiti kroz različite formalne i sadržinske elemente: u tematsko-motivskoj strukturi sadržana su prosijavanja vizantijske teološko-filozofske promisli (motiv ruku, molbe i moljenja); forma pesama komunicira sa sistemom srednjovekovnih liturgijskih žanrova, a crkvenoslovenska leksika i muzikalnost liturgijskog stiha oživljavaju sećanje na (u datom trenutku) zaboravljenu baštinu srpskog pesništva.

Milorad Pavić svoje poetsko stvaralaštvo započeo je objavljivanjem zbirke pesama nerimovanih soneta, dugog slobodnog stiha – „Palimpsesti” (Nolit, Beograd, 1967). Druga Pavićeva knjiga je prozaidno-prozna tvorevina „Mesečev kamen” (Nolit, Beograd, 1971) u kojoj su kratke priče u funkciji svojevrsnog prološkog antiuvoda u cikluse pesama – reč je o: „kompendijumu stihova i ukupno pet fantastičnih priča, koje čine ravnotežu i kontrapunkt stihovnom govoru“. Poslednja knjiga pesama i proze jeste „Duše se kupaju poslednji put” (Matica srpska, Novi Sad, 1982), gde su kratke priče i pesme ulančane u jedinstven i napet sižejni tok. Pored navedenih dela, nekoliko lirskih fragmenata autor je publikovao u Politici, a lirski zapis „Dubrovački fragmenat“ objavljen je posthumno (Letopis Matice srpske, maj 2010).

Književna kritika učestalije se bavila proznim stvaralaštvom Milorada Pavića, što je razumljivo, jer je u proznom opusu njegovo delo doživelo esencijalni stvaralački vrhunac, ali i planetarni uspeh. Publikovanje knjige „Palimpsesti” izazvalo je pozitivne reakcije na književnoj sceni šezdesetih godina dvadesetog veka u bivšoj Jugoslaviji, a njena poetičko-estetička ishodišta okarakterisana su kao autentična i inkontestabilna pojava u srpskoj savremenoj poeziji. Napredovanjem proznog opusa, poezija velikog srpskog pisca često je ostajala na rubovima kritičarskog fokusa interesovanja. Problem strukture u knjigama u kojima su pesme i kratke priče potpuno ravnopravni učesnici u građenju predmetnog sveta dela uočava i Jovan Delić: „Neke Pavićeve pripovijetke su nastale iz lirskih pjesama; neke od njih su objavljivane kao pjesme, u pjesničkim knjigama. Na početku Pavićevog proznog stvaralaštva nalazi se pjesnička knjiga ‘Mesečev kamen’ (1971): ,priče’ su tada bile ,pesme’ koje su kasnije svoj život nastavljale u proznim knjigama. Granicu između poezije i proze, odnosno proze i stiha, biće teško uspostaviti i u zbirci pripovijedaka ‘Duše se kupaju poslednji put’ (1982), pa i u romanu ‘Hazarski rečnik’ (1984). Kao da je u pogledu poetizacije proze i prozaizacije stiha Pavić baštinio tekovine avangarde“. Ukoliko se do detalja insistira na ukalupljivanju Pavićevog dela u književnoistorijske pojmove dosadašnjeg dometa nauke o književnosti (što je, prema mišljenju A. Jerkova veoma težak posao ). ‘Duše se kupaju poslednji put’ može biti i poslednja piščeva poetska knjiga. Stvara se utisak da Milorad Pavić nije ni prestao da piše poeziju bez obzira na prestanak pisanja pesama – tj. stihovno organizovane tekstovne strukture. Uostalom, nisu li srednjovekovni spisi, u svim slojevima pergamenata, pisani „in continuum“, kako bi se uštedeo prostor na skupocenom materijalu za pisanje (pergamentu ili papirusu). Zašto ne pretpostaviti da jedan savremeni pisac, koji neprestano piše o Vizantiji, posredno ili neposredno, i sebe naziva Vizantincem oseća istu spisateljsku potrebu za jezgrovitim izrazom, ali u jednom drugom vremenu sa drugačijim intelektualnim pobudama. Kombinacija poetskog i proznog izraza, pretapanje poetske proze i prozaida, jedan je od postupaka postmoderne književnosti. Najmanji zajednički sadržalac za književnoumetničko i naučno stvaralaštvo Milorada Pavića upravo je autentični postupak konstruisanja teksta pomoću kojeg je: „na osoben način reinterpretirao prošlost, afirmišući one njene fenomene i tokove koji su živi i danas, tj. koji predstavljaju produktivno nasleđe za buduće književne i kulturne procese“ (Sava Damjanov).

Pavićeva reinterpretacija vizantijske duhovnosti razlikuje se od literarnih postupaka njegovih savremenika. Dok je u poeziji Ivana V. Lalića, Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića, Milosava Tešića, Novice Tadića, Slobodana Kostića i dr. izražena tematsko-motivska veza u službi osvetljavanja ovog dela zaboravljene baštine, Milorad Pavić utemeljenje za svoj poetski progovor pronalazi u drugim žilama istog korena – to je formalno eksperimentisanje sa srednjovekovnim liturgijskim žanrovima i leksičko približavanje poetskom jeziku spisa stare srpske književnosti. U poetskoj knjizi Palimpsesti zastupljene su dve pesme koje u svom naslovu imaju leksemu „molitva“: „Molitva šumi“ i „Molitva za hleb poslat niz vodu“. Reč je o autentičnim sonetima koji nemaju jasno izdiferencirana formalno-sadržinska ukalupljenja u molitvi kao liturgijskom srednjovekovnom žanru. U prvoj pesmi sadržane su naznake pesme-molitve koje je moguće čitati najpre preko motiva ruku. U pesmi „Simposion“ lirski subjekat zatečen je pred čudesnom gozbom. Iz vlastite sobe kočijom putuje u posed sna, u kojem se za trpezom serviraju „mesečina“ i „mladi vrtovi“. Prigodno piće simposiona je zečja krv koju u čašu toče „oni“ – htonski zastrašujući, svojevrsni pozivari na simposion svetaca i despota u Vizantiji – zemlji koja traje „…već hiljadu godina“. Na gozbi se jede iz „nepranih glinenih zdela“, a pije iz čaše natočene prljavim rukama: „Lepe, prljave ruke natočiće nam čašu zečje krvi punu tuđega sunca“. Lirski subjekat uzeće samo zrno grožđa i paunovo pero, jer je to jedini zalog njegovog vraćanja u javu, u vlastitu stvarnost. U ovoj pesmi nema skrušenih ruku u molitvi, uprljane su „mrakom“ i „vremenom“. Gubitak svesti o prošlosti, o trajanju i značaju molitve stvorio je strah koji opominjanjem budi i oživljava duhovni palimpsest srpskog naroda: „Strašno zvono ljubavi odzvanja… / …strašni su od vremena i jer dolaze iz mraka“. Motiv zvuka i ušiju iz treće strofe korespondira sa motivom ruku iz druge strofe. Ruke donose zvuk starozavetne opomene posredstvom „zvona“ (božanske) „ljubavi“. Ruke u pesmi „Simposion“ bliske su istoimenom motivu iz rane poezije Miodraga Pavlovića, gde se pojavljuje pretapanje ova dva motiva: „Neka mi ruke / tonu u zvuke / na velikom vidiku“. Pesma „Pokuda reči ili silazak u jabuku“ posvećena je Vasku Popi, priređivaču rukoveti narodnih umotvorina „Od zlata jabuka”, što predstavlja signal za jedno moguće tumačenje pesme – u ključu tradicionalne kulture. Iz tame i sveprisutnog vremena, kao u pesmi „Simposion“, u predmetni svet pesme upadaju posetioci iz prošlosti. Dolazi šest monaha sa namerom da siđu u jabuku i pronađu ono što su skrili ispod sedam nebeskih prstenova. Poetske slike uokvirene su ambijentom narodne bajke, u kojoj se radnja odvija korak po korak, sa utvrđenim funkcijama. Motiv ruke javlja se u drugom stihu: „Koji monah naiđe prvi, taj bagrenicu jabuku uzbra, otkide ime od stabla / I u ruci mu osta ranjena reč. I tako silaženje u jabuku poče“. Na ovom mestu isijava intertekstualna povezanost sa Pavlovićevom pesmom „O rukama“, u kojoj su ruke sugestivna snaga, pokretač reči, one „kopaju zemlju“ i „rađaju reč i misao“. Prisustvo monaha i crkve, jabuke, kao simbola plodnosti, ali i stvaranja uopšte, sugerišu priču o borbi za Carastvo nebesko, o odricanju i nemirenju sa strahovima. Nema više straha od tame i vremena, a ruka četvrtog monaha koji jabuku „…u vis (je) hitnu i posla po njoj na nebo oči“ učestvuje u žrtvi za Carstvo nebesko. Sedmi monah u jabuci pronalazi „jedan jedini pojas“ koji je „sedlo za jezik hora“. U tradicionalnoj kulturi Srba (objedinjen paganski i hrišćanski kulturološki element) simbolika pojasa je raznolika: Kod krštenja postoji obred opasivanja; pojas ima visoku vrednost zaštite, što pokazuje i njegovo korišćenje u obredima prelaza, rođenju, venčanju i dr. Monasi se vraćaju u vreme i tamu opasani, kršteni, što je nagrada za askezu i posvećenost Bogu.

Položaj ruku u molitvi i u zagrljaju prikazan je u pesmi „Molitva šumi“. Auditivna poetska slika nemih „podzemnih drvenih ptica“ u zvonjavi „pokopanih zvona“ iz prve strofe, nadograđena je svojevrsnom molitvom za umrle u drugoj strofi. Od hrišćanskih zvona iz prve strofe molitva dobija paganski karakter i svedoči o predhrišćanskom i neodvojivom kontinuitetu – duhovnom palimpsestu: „Al ko to izmeđ dva dlana kao u očima kišu svoj mali donosi život / S večitom smrću na dnu? Ko me to uči da nositi mrtvima vodu / Nije isto što biti dodola njima…“. U trećoj strofi lirski subjekat govori iz perspektive podzemlja i zajedničke smrti – vlastite smrti i smrti šume: „Čije me ruke grle a čvorove na telo budućih osećam grana?“. Ruke iz druge strofe, odnosno dlanovi koji ištu kišu, prate lirskog subjekta i u prostoru smrti: „Prevashodno budućih smrti nad prohujalim smrtima…“. Prvi položaj ruku u ovoj pesmi – ruke podignute, razdvojenih dlanova upućuju na Raičkovićeve „Ruke bola“, koje ištu nasušnu reč i vape za mogućnošću da ostvare, objektivizuju vlastito iskustvo: „Daj reči guste ko smola / I reči kao krv neophodne / Za naše prazne ruke bola / Podignute u svetlo podne“. Kao i u drugim pesmama zbirke „Palimpsesti”, odabir leksike karakterističan je za reinterpretaciju vizantijske duhovnosti, posredstom forme i jezika. Lekseme „pričest“, „ikone“, „vino“, „dažd“ i „propoved“ čitaocu ne dozvoljavaju da svoj doživljaj refleksivnosti pesme zadrži na površini, u savremenom trenutku, već da se neprestano spotiče o reči iz starog pesničkog jezika i liturgijskog stiha i da ne zaboravi da je vreme u „Palimpsestima” „permanentna sadašnjost“ (Ivan V. Lalić).

Druga pozicioniranost ruku u pesmi „Molitva šumi“ jesu ruke koje grle. Ruke u molitvi, molbi i traženju iz druge strofe pripadaju svetu ljudi, dok su ruke iz treće strofe usmerene prema lirskom subjektu, odnosno prema svetu mrtvih kojem on pripada – sa druge strane transcendentne ose. U skladu sa navedenom biblijskom simbolikom, zagrljaj i dodir rukama predstavlja blagoslov ili rukopoloženje. Ruke koje grle – blagosiljaju umrle utkane su u motiv vetra u pesmi „Nek pada snijeg, Gospode“: „Spavajte moji umrli / Bez groba i bez biljega / Neka vas vjetar zagrli, / Zavije pokrov snijega“. Pesma-molitva Rajka Petrovog Noga takođe je svojevrsna molitva šumi, jer se obraća umrlima koji počivaju u šumama „bez groba i biljega“. Sneg je jedina izvesnost, preostali pokrov za zaboravljene smrti. Poruka, molba upućena „šumskim jagodama“ da spavaju i „crkvi jeliki“ otkriva svet na površini zemlje, koji komunicira sa sećanjem na umrle. Pesma Milorada Pavića takođe govori o šumi i mrtvima, ali sa naglaskom na prostor ispod površine zemlje: „podzemne drvene ptice“; „pokopana zvona“; „zvuk u zemlji“; „vetar iz pećina zemlje“. Naizgled ponovljeni, refrenični stih pesme „Molitva šumi“ nosi sublimiranu poruku, imperativ čitaocu da se ne sme prećutati ni zaboraviti nijedna smrt, već da se o njoj mora govoriti, pripovedati i propovedati. Drugi stih prvog katrena pesme glasi: „Prevashodstvo budućih smrti nad prohujalim smrtima večnim propovedate meni“, a treći stih drugog terceta: „Prevashodstvo budućih smrti nad prohujalim smrtima večnim propoveda se meni.“ Prohujale smrti su večne i ne sme se davati prednost u zapamćivanju smrti koje su došle nakon njih. Ova poruka je jasna ako se uzme u obzir koje smrti su prećutkivane, a koje prigodno slavljene u vreme kada Milorad Pavić i Rajko Petrov Nogo pišu svoje pesme.

Mogućnost gubitka ruke usled delovanja htonskih sila kao posledice reinkarnacije predaka prisutna je u pesmi „Ognjeno čislo“: „Čak iako je on (zlatni gušter) samo rukavica na tvojoj ruci, biće kao da nemaš ruku“. Pred lirskim subjektom je nemoć i nemogućnost da dođe do sinteze sa onostranim : ovostranim dok se pokorno ne prepusti smrti. Krici ptica kao simbol prisustva nevidljivog u vidljivom – kontinuiteta u sadašnjosti prisutni su u pesmi “O delima ljubavi” Ivana V. Lalića: „No slušaj krikove ptica / Nad uvalom gde more od ljubavnika uči / Drukčiju nežnost…“. U pesmi „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj” Ljubomira Simovića ptice su opevane kao putokaz do spasa i izbavljenja: „Neka naše čamce u blage luke / iz gustih oluja s pučine dovedu / ptice, izletele iz Tvoje treće ruke“. Krik ptica u pesmi „Ognjeno čislo“ Milorada Pavića ukazuje se kao dolazak predaka, koji „u smrt se bude“, dolaze na zemlju donoseći novi život: „U novom kamenu izvore otvaraju čiste“. Gubitak – prekrivanje ruke koju zaklanja gušter, simbol reinkarnacije u mnogim kulturama, samo je privremeno, do rađanja novog života i nove ruke, poput Damaskinove. Prisustvo predaka u potomcima pretočeno je iz metafizičke dimenzije dočarane krikom ptica u taktilnu, prikazom guštera na ruci onoga koji dolazi u svet živih. Avangardno poigravanje dugim slobodnim stihom i objedinjavanje leksike starine sa leksikom savremenog govora i u ovoj pesmi bude autentičan Pavićev postupak prizivanja vizantijske duhovnosti. Leksički fond iz srpskoslovenskog jezika „pokrštenja“, „zdenac“, „ognjeno čislo“, „sažežene“ uz starogrčke lekseme „đeram“ (γερανός) i etimoliški navedene ελλεος (milost) izmeštaju okvir pesme i pružaju mogućnost hermeneutičkog povezivanja novih asocijacija.

Motiv ruku neodvojiv je od motiva smrti i u pesmi „Sejač soli“: „Smrt je odrasla sa mnom i stalno iz svih stvari vraća se meni / I sa mnom godove slavi. / Izbrojano je koliko ću puta Zemlju dotaći rukom (…) I podeliću šaku duševne noći svakom ko je kupiti može“. Dodir Zemlje rukom markira mitski ponovni početak života – momenat kada preci počnu da žive život potomaka ili obrnuto.

Fantastična slika ruke sa svećnjakom na kažiprstu i zvekirom na malom prstu ukazuje na poziv, kucanje iz potkožnog teksta palimpsesta u pesmi „Palimpsest“, ali i iz otranog sloja fresaka: „Na kažiprstu svećnjak, na malom zvekir što nosim! (…) I moje drevne smrti u meni to se mole ko slepi hajduci porad lekovitih boja / Tarući freskama oči…“. Stihovi naslovne pesme Pavićevog prvog lirskog ostvarenja sadrže snažan sugestivni simbolički naboj. Motiv ruku u pesmu je uključen sinegdotski, jer su umesto ruke ili šake prisutni samo prsti. Kažiprst je simbol Jupitera / Zevsa – svetlost, munja, grom; dok mali prst simbolizuje Merkura / Hermesa – glasnika bogova. Svećnjak na kažiprstu jasno upućuje na svetlost, ali u hrišćanskom kontekstu, kao i zvekir na malom prstu kojim zvoni glasnik. Zvuk zvekira podseća i na zvuk zvona ili klepala, kao poziv na liturgiju. Nakon hrišćanskog i paganskog palimpsestnog sloja, ukaz grčke i rimske mitologije stvara narednu kariku u asocijativnom lancu interpretacije. Antička mitoligija i helenska filozofija svoj put nastavile su u Vizantiji, gde se stapanjem filozofske i teološke promisli rađa istočnohrišćanska duhovnost. Dva prsta mogu upućivati na dva božanska principa: kažiprst kao prst Boga iz 2. knjige Mojsijeve, dakle prst starozavetnog Boga-ratnika; a mali prst kao simbolička predstava novozavetnog Boga nade, spasenja i ustremljenja Carstvu nebeskom. Pojava svemoćnog „zidara vremena“ u trećoj strofi pesme „Palimpsest“ koji proždire imena predaka, potomaka, pa i samog lirskog subjekta implicira uokviruje priču o starozavetnom strahopoštovanom Gospodu, dok će motiv česmi koje „obolevaju životom“ u poslednjem stihu ukazati na trajanje i novozavetnu nadu.

Pavićeva poezija u nagoveštaju sugeriše dva božanska principa, ne izmiruje ih u molbi i moljenju, baš kao što odabirom leksike i žanra u celom ciklusu „Palimpsesti“ ostavlja prostor čitaocu, za interaktivni pristup (recepcionistički domišljaj), kakav će pisac negovati u svojim proznim ostvarenjima. Čitaočev odabir motiva ili formalnog ustrojstva knjige odvešće ga u smeru vlastitog hermeneutičkog podviga, ukoliko joj se jednog dana vrati i uoči nove naznake, tad će to za njega biti neka nova knjiga. U zbirci „Palimpsesti” vizantijska duhovnost prosijava kroz jezik i stih, ali i u elementima molbe, moljenja ili kroz gestikulaciju božanske ruke, zaloga kontinuiteta. Mesto molitve, manje kao žanra, a više kao sadržinskog predloška iz prve knjige, u drugoj pesničkoj knjizi Milorada Pavića zauzima služba.

U radu je dat osvrt na stihove iz prve Pavićeve knjige u kontekstu savremenog srpskog pesništva koje svojom bogatom baštinom obuhvata širok spektar mogućnosti za reinterpretiranje zaboravljene tradicije. Zadatak čitaoca je da započet proces nastavi, a to je moguće odgonetanjem i postmodernističkim domišljajem ostalih poetičkih ishodišta ovog pesništva.

Novo izdanje pesničke knjige „Palimpsesti” omogućiće nove uvide u pesništvo posleratnog modernizma i postsimbolizma u diskursu nadolazećeg vremena. Vizantijska duhovnost prelomljena kroz prizmu svetosavske tradicije u poeziji Milorada Pavića prosijava u naznakama i posredstvom motiva ruku, leksikom i pesničkom formom koja kod čitaoca otvara mogućnosti ponovnih čitanja.

Autor: Milan Gromović