Sumatra

piše: doc. dr Jelena Marićević Balać
Objavljeno u Letopisu Matice srpske, knjiga 510, sveska 3, septembar 2022.

Edicija „Cela lepa” – Dimitrije Popović, Lom; Katarina Pantović, Ritual pred spavanje; Anđela Pendić, Kako je telo teško pred preobražaj; Dragan Bošković, Sandinista, Sumatra izdavaštvo, Šabac 2022

Sumatra je izdavačka kuća, koju je osnovao Ivan Leković (rođ. 1986) 2018. godine. Objavljivanjem dela srpskih i svetskih klasika izdavač je stekao poverenje i ugled. Od 2022. godine pokrenuta je edicija „Cela lepa”, unutar koje su objavljene četiri pesničke knjige domaćih autora, od kojih troje pripada generaciji pesnika koji imaju manje od trideset godina, uz knjigu već potvrđenog, prevođenog i nagrađivanog pesnika i profesora savremene srpske književnosti na FILUM-u u Kragujevcu, Dragana Boškovića. Iako je svaki glas poetički suveren, postoje i tiha sumatraistička saglasja među knjigama, koja na najlepši način potvrđuju „Kako je sve u vezi, na svetu”. Stoga je i predstavljanje knjiga koncipirano tako da se te veze osvetle, uz osvrt na neke osnovne crte svake individualne poetike i opis njihovih specifičnosti.

ČAŠE LOMIM
Dimitrije Popović, Lom, Sumatra izdavaštvo, Šabac 2022

Lirski subjekt pesničke knjige Lom može se imenovati izrazito senzibilnim, čak i kada avangardno i bojno otpočinje knjigu ciklusom „Krš i lom”, rušeći svetove i postojeći poredak. Prvi ciklus pesama u znaku je dijaloga sa „Oblakom u pantalonama” Majakovskog, s tim da se to proširuje na celu knjigu, ako se imaju u vidu neretka apostrofiranja imena Marija ili ironičan odnos prema religoznosti. Stil i poetika pesničke knjige su mnogoliki. Dimitrije Popović (rođ. 2000) ume da bude gnomski i sufistički jezgrovit i efektan, ali i poemičan i rasplinut kada je reč o organizaciji pesama i dužini stiha. Pesma „Bog i pesnik” napisana je u formi distiha: „Bog suzom čisti pesnika. / Pesnik suzom čisti svet”, kao i crnohumorna „Jedina pouka sa fonetike”: „Štedi glas, / Mi izdišemo dok govorimo”. Izrazito uspele su i pesme organizovane kao dosetke, poput „Jeseni”: „S jeseni počeh se diviti smrti. / Ako lišće mre veličanstveno, / možda će i čovek naučiti.” Ili „Mudrosti: „živ je kamen / dok mu je čovek živ”. Poema „Lom”, organizovana u četiri pesme, znatno je složenije strukture i nejednakih stihova, što je u saglasju sa njenom sadržinom i vrlo pamtljivim stihom: „Opet stara shizma, peti talas feminizma / Zar baš niko ženu ne ume da voli!?”, dok je „Kakvi to sinovi teraju majke na plač” napisana kao prozaida. Pojedine pesme prate fusnote, koje ili referišu na koga aludira pesnik ili reprezentuju kratka autobigrafska pojašnjenja, komentare i duhovite opaske.

Na početku knjige su pesme u znaku rušenja, miltonovskog „izgubljenog raja” i miljkovićevskih varijacija na temu pada, međutim, na koncu zbirke, čini se da kroz ciklus „Ja” dovodi u pitanje „sticanje novog raja” ili ispituje koliko „Ja” može biti rajsko. Između prvog i poslednjeg ciklusa je hod kroz istoriju, ilustrovan indikativnim naslovima: „Stari vek”, „Srednji vek”, „Novi vek” i „Savremeno doba”.

Rade Drainac i Miloš Crnjanski čini se da su najintimniji pesnički prijatelji Dimitrija Popovića, što se metaforički može zaokružiti motivom krv. U nenametljivom i efektnom dijalogu je i sa Šantićevom „Večeri na školju”, a posebno je izražen zvukovni aspekt Popovićeve poezije, koja ne preza od toga da donosi prkosne stihove koji se rimuju, ali koji su upečatljivi; baš onakvi kakvim ih naziva Crnjanski – poput misirske plesačice. Teško je pisati na ovakav način i ne skliznuti u banalnost ili manir. Pažljiva organizacija knjige, tematska i motivska raznovrsnost, ali i spontanost i žongliranje u pevanju čine knjigu Lom izrazito i neočekivano uspelom. Subjekt nije ni za staro ni za novo, ni za kafavijevske varvare, već „Vandale” („Pustite ih ipak. / Naši smo”) i zato možda, doživljavajući svet i ljude kao veliku smutnju, pokušava da ga slomi poput kafanske čaše i da počne da živi i oseća („ne zla da se dese; / no život da se desi”) kao „Ja”, lečeći silovanu dušu i krpeći poderano Sunce.

UZ GLASNE UZDAHE TENISERA
Katarina Pantović, Ritual pred spavanje, Sumatra izdavaštvo, Šabac 2022

Između pesničkih knjiga Lom Dimitrija Popovića i Ritual pred spavanje Katarine Pantović (rođ. 1994) postoji linija dodira, premda se pesnici poetički razlikuju. S jedne strane, upečatljiv je motiv suza u obe knjige, iako dominantnije zastupljen kod Popovića, ali dramatičnije kod Katarine Pantović u pesmi „Izgubljeni plodovi”, u kojoj je uspostavljena efektna analogija između motiva deteta ili ploda sa suzama i mlekom: „plod se iz mene bespovratno i moćno razlivao / kao isplakane suze / ili proliveno mleko […] ali kažu svi / da za prolivenim mlekom / ne vredi plakati”. S druge strane, zapaža se sličan odnos prema metaforizaciji istorijskog vremena. Popović je istoriju sveta dao kroz imenovanje središljih ciklusa, a Katarina Pantović u konkretnom, barnsovski imenovanom drugom ciklusu „Istorija sveta u sedam slika”, ilustrujući odnos između lirskog subjekta i voljenog hodom kroz epohe. Otuda, već u prvoj pesmi odzvanjaju stihovi: „U tebi nema ni traga one / veličanstvene kulture i civilizacije / Ali sviđa mi se kad ponosno govoriš u ime naroda”.

Ritual pred spavanje je knjiga koja otpočinje prološkom pesmom „Kraj putovanja”, na koju se nastavlja pet smisleno raspoređenih ciklusa: „Sama u stanu”, „Istorija sveta u sedam slika”, „Eho odlaska”, „Izgubljeni plodovi” i „Jutro bez namere”. Iako stihovi staloženo teku i očigledan su rezultat dugotrajnog brušenja, oseća se drama lirskog subjekta ili „unutrašnje nevreme” pesnikinjine prethodne zbirke poezije. Kroz tu antitezu prividne smirenosti i suštinskih nemira, pesnikinja daje imaginacijski uspele i pamtljive pesničke slike, gradeći većinu pesama na končetističkim osnovama. U tom smislu mogle bi se izdvojiti gotovo antologijske pesme koje su imenovane Beleškama, ali i četvrta pesma drugog ciklusa: „Kada se nadnosio svojim telom nad mojim / Zabacivao je lančić s krstom na leđa // Okrenuo je bogu leđa / Bog je teret na leđima / A po bogu je / I dobio ime”.

Srećan je odabir naslova Ritual pred spavanje i on se samo delimično može naslutiti u pesmi „Televizija”, u kojoj se na kraju poentira da „Što je svet na televiziji uznemireniji / To sam spokojnija”, a ono što taj svet nudi subjektu koji tone u san jeste žamor, u koji staju „razgovori forenzičara u laboratoriji” ili „glasni uzdasi tenisera tokom meča”. Možda je na tom tragu svo nastojanje i pokušaj da se subjekt distancira od sveta, da ga na raznolike načine ospolji, izbaci iz sebe i pretvori u slike, ne bi li sama pesnička knjiga, samo naizgled paradoksalno, funkcionisala kao veliki TV ekran, koji jedini može ponuditi mogućnost da se zaspi. To bi objasnilo i smirenost pesničkog glasa koji opeva svet iz REM faze.

Takođe, u pesmi „Slika na zidu” ritual se uvežbava nad Velaskezovom slikom, u kojoj subjekt prepoznaje sebe u infantkinji, a voljenog u majstoru koji je „lukavo posmatra”. Za razliku od litvanskog pesnika Tomasa Venclove, čija je pesma „Las Meninas” u dijalogu sa Fukoovim esejem o Velaskezu i gradi cerebralne pesničke slike sa distancirane pozicije, subjekt Katarine Pantović usuđuje se da postane deo slike, čiji kako naslikani majstor, tako i onaj koji slika, upravo na to i pozivaju. Njeno pevanje otuda nadilazi misaonost, učenost i stapa se sa intenzivnim doživljajima, metafizičkim iskustvom i bujanjem mašte koja pomera granice percepcije.

Pesnička knjiga Katarine Pantović u znaku je i mirisa, bilo da se radi o mirisu vrućeg hleba iz pesama ili sveže okrečenih prostora. Lajtmotivski je premrežena metaforama iz registra medicine, koje se mogu dovesti u vezu sa spavanjem ili ležanjem (anestezija, obdukcija, lekovi kojima je istekao rok, hemičari i farmaceuti, psihijatar). Promišljeno i zrelo, pesnikinja potvrđuje suverenost lirskog glasa i drugom knjigom poezije, koja se mnogostrano rascvetava, poput bilja iz ženskog tela niklog iz saksije na koricama izdanja.

„NAJNEŽNIJI PRSTI PRETNJE”
Anđela Pendić, Kako je telo teško pred preobražaj, Sumatra izdavaštvo, Šabac 2022

Zagledanost subjekta u sunce povezuje poeziju Anđele Pendić (rođ. 1993) sa Dimitrijem Popovićem, ali i razvijena semantizacija motiva suza, što se direktno ospoljava u pesmi „Glina”: „Sve na meni stari još od prvog susreta / sa svetom. / Sem suza – one pamte sve. / Rana čini dete večnim, / i ruke deteta”. Ova pesma može se imenovati i mestom susreta Anđele Pendić, Katarine Pantović i Dimitrija Popovića, budući da priziva plod iz Pantovićkine pesme, ali se u navedenim stihovima ogleda i Pendićkin specifični odnos prema svetu. On, naime, nije dat kroz istorijsko poimanje vremena već cikluse u prirodi, pa je tako čitava knjiga organizovana prema ustrojstvu godišnjih doba, godina i meseci, a stanja lirskog subjekta prate preobražaji pejzaža. Kogito knjige, koji je ujedno i njen blurb, predstavlja eliptična pesma „Mart”: „Dolazi novo proleće / ti si, srećom, ostao zarobljen u starom, / a ono, / nažalost, / u meni”. Na tom tragu je i epiloška pesma-bliznakinja „Početak (mart)”, koja dovrhunjuje pesnikinjinu estetizaciju proleća: zamišljam trešnje u Japanu / njihove grane ovde kraj moje reke / postaju najnežniji prsti pretnje // kako je rastanak jednostavan / kao prvi dan proleća”.

Izrazito lična, senzualna poezija Anđele Pendić navodi na pitanje zbog čega je telo teško pred preobražaj? Kroz pet ciklusa pesama(„Deca”, „Telo godine”, „Granice”, „Ožiljak kao čulo” i „Dodir”) sugeriše se da je to možda zbog činjenice da preobražaji ne brišu sećanja već, taložeći se na duši, čine telo simbolički težim. Ona rastu i šire se kao godovi na stablu, pa otuda efektno i bravurozno izvedena (sumatraistička) analogija između subjekta i stabla u ciklusu „Granice”.

Subjekt čuva prošlost u sebi, pa će zbog toga voljeni zauvek živeti u njoj. Iako toga ne mora biti svestan i ovakav oblik preobražene egzistencije jeste njegov život. Tako je stihove „Koža se oglašava / davnim ugrizom” mogućno shvatiti u kontekstu analogije između ženskog tela i drveta, koje se dodatno usložnjava pesmom „U lutkarskom pozorištu”, s obzirom na podrazumevani preobražaj drveta u lutku, a osećanja u umetnost.

Poeziju Anđele Pendić karakteriše dvosmernost opevanih perspektiva, čime se potencijalno uspostavlja potreba da se svet razume i obuhvati možda baš na način na koji bi se rukama zagrlilo stablo. U tom smislu, mogu se navesti metafizički prodorni i višeznačni stihovi kojima se okončava pesma „Septembar”: „a nove slike su prisutne / kao dete koje još nije došlo na svet / ali je u njega već unelo promene”. Ako se metafora deteta shvati bukvalno, poređenje jasno govori o nužnim promenama kako na telu majke, tako i svim metamorfozama koje prate njeno najbliže okruženje. Motiv deteta se, međutim, odnosi na nove slike, osvajanje novog dana u životu svakog čoveka. Zato je njegovo prisustvo presudno i dodatno osvetljava razlog za težinu tela pred preobražaj, budući da je stvaranje novih godova nalik na neprestano nizanje porođaja, koliko bolnih toliko i lepih. Iskustvo spoznaje života i vremena je pak posredovano karakterističnim motivima ruku, dlanova, jagodicama prstiju, pa tako taktilni doživljaji postaju jedna od upečatljivih komponenti recentne knjige Anđele Pendić.

„GOD SAVE KNJIŽEVNOST SRPSKU”
Dragan Bošković, Sandinista, Sumatra izdavaštvo, Šabac 2022

Veoma brze, zenitističke i futurističke tri poeme Dragana Boškovića (rođ. 1970) („Slovenija”, „Dalje” i „Le bandiere nere”), ucelovljene revolucionarnim naslovom Sandinista, ispisane su crvenim slovima, nalik na pojedina izdanja avangardista. Boja slova je nesumnjivo važan marker, kojim pesnik uspostavlja dijalog sa „Himnom” Crnjanskog, ne samo zbog toga što su deo njegove prve poeme stihovi: „ništa nemamo, ne, nemamo, / Boga, Gospoda, gospodara”. Budući da pesnik otpočinje knjigu eksklamativnim stihovima o umiranju književnosti i njenom umiranju u subjektu, očigledno je da je bilo neophodno da se ona spasi transfuzijom. Dajući sopstvenu krv, pesnik štampa knjigu crvenim slovima, čime se istovremeno naglašava važnost onoga o čemu se peva i diže uzbuna nad onom koja umire, premda se ironično navodi: „kada umire književnost / to uopšte nije spektakularno”. Razume se, crvena je i boja revolucije, što je referentno ako se ima u vidu podtekst Sandinističke revolucije u poemama.

Boškovićeva knjiga u nizu ovogodišnjih izdanja poezije, objavljene u ediciji „Cela lepa” Sumatra izdavaštva, najporedivija je sa Popovićevom. Štaviše, apostrofiraju se „rumene jagodice Marije Pomagaj” i specifičan odnos prema Bogu, a intertekstualne relacije sa poezijom Miloša Crnjanskog učvršćuju se u „Lamentu nad Beogradom” i nihilističkoj poeziji Jovana Sterije Popovića.

Jezički makaronizam, primera radi, estetski je besprekorno sproveden kroz sve poeme, a kako navodi Aleksandra Sekulić u pogovoru, vredan je tumačenja „prvorazredni doprinos Boškovićevog jezika melodijskom iskustvu srpskog stiha”, što se može primetiti u stihovima: „i ne rekoh li već da Nietzsche znači – ič, / Zato nam daj danes naš vsakdanji nič!, / i da smrt je put, dakle, ništa, / umire i ona, smrt, / i vse je, ali vse / eno veliko nič”. Poeme su diskretno prožete aluzijama na Kiša i Desnicu, premda ne treba prevideti vizuelni i grafostilematski plan teksta, koji na mahove podseća na scijentističku poeziju, kao što su razrešenja H i Y hromozoma, ali i oznaka za nepoznato u okvirima matematičkih računica. Pojedini stihovi dati su u obliku parenteza, a funkcionišu kao duhovita sećanja, komentari ili svojevrsne didaskalije, kojima pesnik najdirektnije komunicira sa čitaocima. Akustični sloj knjige uglavnom je označen rečima u kurzivu, a odnosi se na reference iz sfere muzike i popularne kulture, a interpretativna pažnja može biti posvećena i brojnim onomatopejama ili takozvanim fonetskim stihovima, koji podražavaju zvukove.

Stranice u knjizi nisu paginirane već su na mestima na kojima obično stoji broj nacrtani crveni aviončići u letu. Objašnjenje za ovakav postupak može se nazreti u stihovima: „To sam ja, na uglu, još malo, / neki heruvim, šta li, poslednji galeb, Ivan, / sa crvenim krilom, letim bez neba”. Poeme stoga možda treba čitati kao polemičke u odnosu na Raičkovićevu „Kamenu uspavanku”, jer se stiče utisak da Sandinista predstavlja onu probuđenu „poslednju pticu” koja se u poslednjem stihu uspavanke skamenila. I svi koji su pokličem te pesme bili uspavani, sada bi trebalo da budu probuđeni krvlju Boškovićeve poezije i samim pesnikom, koji se zenitistički simultano rascvetava u trojstvo: „Zovem se Dragan, i Marija, i zovem se Gale”.