Sumatra

Ritual pred spavanje je ritual očišćenja i svrha mu je da se sve što se tokom dana dogodilo vrati na početnu poziciju ne bi li novi dan mogao da otpočne bez jučerašnjih tereta. Naravno, ovi rituali su obično banalni. U istoimenoj pesmi, Katarina Pantović navodi gel, mleko za telo, ulje, sve to što se nanosi na telo pre spavanja da bi pesmu zaključila verom da je u čistoj postelji čeka:

„čudo, ili Neko rešenje koje će se poput lepka
po meni lako proliti
i sastaviti me iznova.”

Već u narednoj pesmi „A ujutru”, učinak tih rituala se pokazuje kao nedovoljan:
„Dočekaćeš još jedno ogromno jutro bez namere
i bićeš blago zbunjena njihovim prisustvom
i biće te mnogo manje nego što te je bilo
prethodne noći.”

Knjiga „Ritual pred spavanje” se čini mnogo čvršćom celinom nego što bi se to očekivalo od ovog tipa poezije. Pesme su pisane dnevnički:

„Pišem po jednu pesmu za svaki dan
da ne zaboravim da pišem.”
(„Pesma na dan”).

Otuda u knjizi nema predviđenog sistema, nema određenih mesta koja je trebalo popuniti baš tom i tom pesmom. Celovitost knjige se ovde zasniva pre svega na tome što pesnikinja ima određeni broj opsesivnih tema kao što su veza, porodica, kuća itd… dok istovremeno dozvoljava da se te teme prelivaju iz pesme u pesmu. Neretko pesma krene sa jednim motivom a završi sa drugim. Tako da pesme, mada funkcionišu samostalno, često ostavljaju ponešto nedorečeno, da se to nastavi i proširi u nekoj sledećoj pesmi. To se može shvatiti i kao strategija, kao različiti načini prilaženja istoj temi.
U pesmi „Slika na zidu” lirski subjekt prepoznaje sebe u reprodukciji Velaskezove slike Las meninas, kao infantkinju Margaritu koja je

„razorena
svakodnevnim trivijalnostima
i odučena od igre”.

To je lirski subjekat u svom domu. U pesmi „Slučajna elegija” kao da se nastavlja ovaj motiv:

„Ne znam zašto me rastužuje
ova zelena trava, plastična dečija ljuljaška
i žardinjere pune mirisnog cveća,
ovo odsečno vezivanje pertli
poput čvora na pupčanoj vrpci.”

Ali taj trenutak vezivanja pupčane vrpce, to osamostaljivanje ne dolazi, ni danas ni sutra. I dok je prva pesma odisala prazninom, druga nagoveštava bunt, ali potpuni prkos se oseća tek u pesmi čiji je već naslov krik očajanja: „Moj život će početi prekosutra”:

„Kao da do sad nije imao nikakve veze sa mnom
i kao da o tome nisam odlučivala ja.”

Sledeći kratak ciklus „Istorija sveta u sedam slika” završava se stihovima:

„Iza čoveka ostanu samo

papuče na obali.”

Kao da je sav bunt osuđen na to da upravo ono protiv čega smo se bunili ostane za nama, „Kao da ne postoji mogućnost da nestanem” („Neočekivana elegija”). Sledeći ciklus pesama „Eho odlaska”, prožimaju dve teme, prva je zabrinutost za očevo zdravlje, a druga ljubavni odnos. Međutim, ove tako različite teme jedna drugu prožimaju. Prve dve pesme „Jutro slavi vlastiti praznik” i „Igra”, postavljaju početne situacije za ove teme. Prva je pesma o porodičnoj poseti groblju i odaje zlokobnu slutnju da bi otac tu mogao završiti, a druga o mladiću koji je impresivan ali ima nečega ženstvenog, u pogledu ima dečje sramežljivosti. Već sledeća pesma „Tvoj otac je rođen istog dana kada i moj otac” sukobljava ove dve teme, čini susret mladića i devojke sudbinskim, ali ta sudbina je viđena kao rastanak, kao razdvajanje:

„tvoje telo će biti negde
daleko od mene”.

Neizvesnost sudbine oca lirskog subjekta zamrsila sudbinu dvoje mladih, razdvojila ono što je prvobitno izgledalo kao jedno. Bojazan za budućnost sadašnje porodice, pretvara se u bojazan za budućnost potencijalne porodice.
Poslednji ciklus „Jutro bez namere” je onaj u kome se i započinje pokušaj sa ritualom pred spavanje.
Lirski subjekat otuda pokazuje intenzivnu patnju:

„Osećam da izgledam bolesno…
…legavši u belu posteljinu
samosažaljenje me je preplavilo
ne sećam se svog života
srce mi je poput šišarke”
(„Priča drevna poput starog mlina”);
„Moje teme je giljotina
na kojoj je od jutros pogubljeno
bar dvadesetak ljudi…
Mirnom rukom beležnika
popisujem stvari koje mrzim,
koje mi daju snagu.”
(„Glavobolja, drugi put”);
„Pre nego što progovoriš,
nauče te da pokažeš mesto na telu koje te boli.”
(„Kad budem otkrila od čega bolujem”)

U mnogo čemu poezija Katarine Pantović spada u onu liniju srpske (i ne samo srpske) savremene književnosti koja kao lirski subjekat ili junaka, zavisno od književne vrste, ima depresivnog intelektualca. U odnosu na starije pesnike koji bi pripadali ovoj grupi, Katarininu poeziju pre svega definiše ova fluidnost, nedorečenost pesama koje se prelivaju jedna u drugu, gde nije jasno koja utiče u koju. Time se stvara zamršenija slika koja nije podložna jednostranim tumačenjima.

Izvor: Politika, Kulturni dodatak od 27. avgusta 2022. godine